Ткаља (Weaver, original in Serbian)
Ткам,
ред по ред,
шару на шару;
моју пређу
туђ ћилим,
незнаном кошуљу,
незнанки постељу.
Ткам
да уткам
у воћњак шљиве,
плодност у њиве,
жито у амбар,
у срце дамар,
срећу у дан,
и родну годину
у туђу судбину.
Ткам
да исткам
ватру на огњишту,
свате у дворишту,
мир за заваду,
за Доброг награду.
Ткам,
уткам,
исткам
па дам,
за златан дукат
за ђердан.
Срце под срцем
Срећа те нико не пита
откуд ми срце
под срцем.
Истина оста у јесени,
међу крушкама и јабукама
Истина је:
ту свако своје
зна како да чини
док чини.
Истина је:
и у ћутњи се познаје
учињено
кад се Жена опаше кецељом
преко напупелог пупка
када се Младић
усправи
и прохода као Човек
А ни срца већ не расту сама
међ’ крушкама и јабукама.
Вечерња молитва
Деца су сита,
у колевкама.
Уз њих се привили
танак покривач и сан.
Боже,
сад ме узми!
Од овог не могу бити сретнија.
Данас сам украла хлеб
на пијаци.
Лака као перо,
полетела сам низ улицу.
Боже,
сад ме узми!
Од тога не могу бити спретнија.
А да ми је јутрос
неко рекао
да ћу ипак прегурати дан…
Боже,
сад ме узми!
Од овог нећу бити паметнија.
Бродоломник
Коме да јавим?
Насуках се!
Јоште сам збуњен
неосољен.
Те чекам неког галеба
да ми замени голуба.
Гранчица маслине
– не треба!
Долети ли гласник
– страдаће!
прождран ни печен,
ни куван
већ сиров!
И ко ова божија шала
неслан!
Па ћу остатак живота постити
као сви добри верници
кад се отргну невољи.
Повратак
”Они ће доћи”,
прошаптала је једна старица,
повезана у мараму
од сопствене коже.
”Ако прислониш уво
на уснули воденични камен
чућеш
како весело клопарају
њихове таљиге
на повратку кући.”
” Треба их дочекати како доликује” ,
климала је глава друге,
спремна да отпадне
са окошталог врата.
”Умесићемо хлеб
од хиљаду зрна,
испећи ћемо препеличје јаје,
нацедићемо млека
из птичјих дојки:
све да им буде по вољи.”
”Они долазе!”,
брундао је опустели друм,
кишом и снегом разлокан.
”Треба ме окрпити,
бар ту и тамо
насути шљаку одока
по траговима
њушки и папака
из борби дивљих вепрова!”
”И школа да се окречи!”
”И пала врата подбоче!”,
из ижђикале папрати
већ гуде и гундељи сакати,
повратку синова сведоче.
Као Андерсен
Добри, неутешни Ханс
читаву младост ми је бајао
афричким љубичицама
које су волшебно ницале
из љубавничких лобања.
Из тебе
не би могао проклијати
ни коров.
Само да смо те на време опасали
белим мермером!
Наша деца
нек буду мој опроштај свету:
изданци који листају,
несвесни каквом се трулежи хране.
Ни крлетка ни колевка
неће их задржати у твојој крошњи:
само моја љубаву у коју се гнезде.
Игра на тргу
Сву ноћ сам купала
своја мала стопала
у млеку
да буду мека
бела и лака
да ни не осетиш
када ти боса станем
на сенку.
Да заиграм
пред твојом кућом,
на градском тргу,
на калдрми.
Расплићем косу,
жуту, свилену мараму
везујем око бедара
овлаш;
твој неми поглед
чврсто
за витке ноге своје.

Jovana Simic Roussou is a Serbian poet living in Greece. She writes in Serbian, Greek, and English and is the author of four published poetry collections in Serbian, as well as a bilingual Greek–Serbian children’s poetry book. Her work has appeared widely in magazines and anthologies across the Balkans and has received several regional literary awards.
Her poetry often explores memory, domestic and communal life, and the quiet rhythms of everyday experience. In translation, she seeks to preserve the emotional resonance and texture of the original language, creating work that speaks across cultures. Her poetry in English is forthcoming in Mantis Journal (Stanford University).
https://www.facebook.com/joe.callme
https://www.instagram.com/js_usidreni_/